Jako sam zabrinuta

Dugo već pratim sajt ,,Majka hrabrost" čitajući ispovesti žena iz porodilišta nisam mogla da verujem da se takve stvari dešavaju, a ne mogu da verujem ni da priče nisu istinite, a ne mogu ni sebi da dođem! Ne retko me, čitajući priče, preplavljivao bes, tuga, beznađe...ne retko i suze. Strašno je, strašno je najlepši dan u životu, dan kada se postaje majka, doživeti na tako strašan način! Ma nije mi jasno šta se desilo sa nama svima?! I onda razmišljam, razmišljam šta se po tom pitanju može uraditi, mora postojati način, ne prihvatam da ga nema!
To što Krugolina radi je odlično, žena se bori lavovski i to na samom vrhu, ulaže sebe maksimalno, uz nju je armija žena, javnost, ima i osoblja zaposlenog u zdravstvu zainteresovanog da se problem reši, koliko vidim i ministar je veoma zainteresovan za popravljanje trenutnog stanja ali ne vidim da je na sajtu objavljena ni jedna jedina priča koja potvrđuje da se nešto zaista promenilo. Tužno...
U celoj priči ne prihvatam da u porodilištima rade samo ,,đavoli", lično poznajem puno ,,anđela", ali onda se pitam zašto se ne piše i o pozitivnim iskustvima iz porodilišta, ili je možda to nevažno? Ili žene koje su imale pozitivno iskustvo nemaju potrebu da ga ispričaju? Istina je ima i nekolicina takvih priča na sajtu ali su one relativno kratke, čisto notirane.
No dobro, svako se češe tamo gde ga svrbi, a kad ne svrbi čovek se i ne češe...eto pa da prihvatim ovo za objašnjenje, ljudski je. U svakom slučaju treba rešavati probleme, a po svemu sudeći puno ih je.
Stalno razmišljam na koji način mogu pomoći u ovom pohodu na dostojanstvo, na ljudskost...Nešto veliko ne mogu, ali verovatno bar nešto mogu, bar nešto...